– Ми смо живопис овог храма започели 2019. Сваки почетак је тежак, посао је обиман и у овом тренутку не можемо прецизно да кажемо када ћемо га сасвим привести крају – каже проф. др Видоје Туцовић, живописац из Новог Сада.Схватајући комплексност и величину овог подухвата, занимало нас је докле су радови стигли и колико уметника је на њима ангажовано.
– Када се храм осликава, ради се суксцесивно. Завршили смо oлтарску и једну половину десне апсиде, а тренутно радимо јужну певницу. До сада је осликано близу 400 метара квадратних. Овај посао, наравно, не може да ради један човек и тренутно смо на њему ангажовани два моја дугогогодишња сарадника и ја – вели професор Туцовић.Градња сиришког храма почела је 1991. године, да би Епископ бачки Иринеј Буловић његове крстове и звона освештао 2010. Велики подухват ће, наравно, пун сјај добити тек завршетком осликавања.
– Храм пре свега треба да буде утемељен у свести народа коме парохијски припада. Сви послови око храма су приложнички, кроз градњу тог светог места ми градимо и себе. И ја сам приложник овом храму својим радом. Сама реч живопис нам говори о живој представи слике и онога што имамо написано у Библији. То је круна у смислу завршетка и доноси коначну пуноћу том храму – каже професор Туцовић.Током разговора стекао се утисак да се ради о човеку који дубоко воли свој посао и посвећује му се у потпуности. Ради са вером и, како каже, ретко се, скоро никад не потписује на својим иконама и радовима.
– Још као средњошколац почео сам да се интересујем за живопис. Са благословом тадашњег владике бачког Никанора отишао сам у манастир Жичу и почео да учим иконопис. Врло рано сам ушао у цркву јер ме је дубоко привлачила. Тада нисам имао амбицију да се живописом бавим професионално, размишљао сам само како да се кроз њега одужим Господу – каже Туцовић који је данас редовни професор на Катедри за сликарство Академије уметности у Новом Саду.
После Жиче, он је две године провео са мајсторима фрескописа у Грчкој где се усавршавао. До сада, иза себе има више од 50 осликаних храмова.
– У византијском црквеном сликарству уметник се углавном није потписивао. Ми данас не знамо ко је сликао ремек-дела као што су фреске Сопоћана и других наших манастира непроцењивог значаја. Оно што се од натписа у њима могло наћи била је реченица: „Роб божији, а са даром божијим“, из чега је јасно да је уметник само алат у божанским рукама.
ФРЕСКЕ
Гледајући период од последњих осамсто до хиљаду година, српски народ може да се похвали озбиљним фондом величанствених фресака. Сама реч фреска у преводу са италијанског значи свеже. Технологија осликавања се до данас променила. Сада имамо нове технологије, али и користимо материјале који су исто тако дуговечни као што су и раније били.У Србији се, последњих деценија, гради и осликава све више храмова, па је и уметност живописа све траженија. И то је део повратка себи и одбране и јачања свог идентитета.
– Озбиљнија и обухватнија градња храмова траје тек последњих 30 година – потврђује професор Туцовић. – Пре тога смо имали озбиљне историјске проблеме, али смо сада успели мало да продишемо, а и имамо и државу која води рачуна о религији.
РАЧУН ЗА ПОМОЋ
Сви који желе да подрже завршетак осликавања и целокупне градње храма Светог Василија Острошког Чудотворца у Сиригу, своје прилоге могу да уплате на жиро рачун број 250-2010001055760-05 отворен у ЕУРОБАНК Србија.
М. Савић
"Када градимо храм, градимо и себе"