СПОМЕНАР… Лаза Костић – највећи песник српског романтизма

Ових дана навршило се 180 година од рођења чувеног српског песника, доктора правних наука, новинара, драмског писца, естетичара, полиглоте (поред српског, говорио је још седам језика – латински, грчки, немачки, француски, енглески, мађарски и руски), преводиоца, националног радника и  политичара Лазе Костића, највећег песника српског романтизма и једног од наших највећих песника уопште.

Рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу. Био је треће дете имућног шајкашког капетана Петра Костића, прослављеног у Буни 1848. године, у којој је проглашена Српска Војводина, и супруге му Христине. Имао је брата Андрију и сестру Александру. Основну школу је завршио у месту рођења, а гимназију у Новом Саду и Панчеву. Више разреде је похађао у Будиму на немачком језику.

photo: Google

Знимљиво је да је као младић у часопису “Седмица”објавио песму под називом “Баук”, али да је главни уредник Ђорђе Поповић Даничар покушао да га одвратити од писања када му је рекао:

“ Оканите се тога, мој љубезни, није то за вас!”

Ипак, у истом часопису 1858. године објављује и песму “ Питач и слепац”. Затим у “Летопису” објављује “ Драгојло и мајка му”, превод првог певања Хомерове “Илијаде” као и превод одломка Шекспирове трагедије “ Ромео и Јулија”. После матуре у Будиму 1859. године, у “Даници” je изашла приповетка “Минехаха”. Носио се мишљу о драмској обради приче о Владимиру и Косари, али је од те намере одустао и написао драму “Максим Црнојевић”.

 

Photo: Google

Права на Пештанском универзитету  је завршио 1866. године, са темом “Theses e scientiis juridicis et politicis”. Најпре добија посао професора латинског и немачког језика и ботанике у Великој православној новосадској гимназији, а 1867. постаје велики бележник у новосадском магистрату и један од најближих сарадника и најбољих пријатеља тадашњег градоначелника „српске Атине“ и вође Срба у Хабзбуршкој монархији Светозара Милетића.

На прослави пунолетства кнеза Милана Обреновића, у Београду 1872. године, одржао је здравицу због које је по повратку у Нови Сад ухапшен и оптужен за велеиздају. У затвору је написао песму “Међу звездама”, а ту је настала и идеја за потоњу драму „Пера Сегединац“. Његово тамновање у пештанском затвору српски народ је опевао у песми која је певана широм монархије, са карактеристичним стихом:

„Зелен добош добује,

Лаза Костић робује…“

Када је изашао из затвора, изабран је за посланика Српске народне слободоумне странке у Угарском државном Сабору где је, како је у прелепом есеју „Лаза Костић“ из 1935. године забележио Милош Црњански „говоре започињао на српском и изазивао читаву буру међу Мађарима“.

На позив кнеза Николе 1884. одлази у Црну Гору и остаје пет година као уредник „Гласа Црногорца“. У Нови Сад се вратио 1891. да би се 22. септембра 1895. оженио са Јулијаном – Јулком Паланачком, богатом сомборском земљопоседницом и преселио се у Сомбор. Са Јулком је, уз остало, путовао и у Венецију.

Најлепшу љубавну песму наше поезије, у чијем наслову је управо име венецијанске велелепне цркве Santa Maria della Salute, завршио је 3. јула 1909. године, а уз остале аутор је исто тако вечне песме “Међу јавом и међ’ сном”.

Photo: Google

Костић је у свом „Дневнику снова“ бележио снове у којима му се јављала Јелена – Ленка Дунђерски, кћер његовог кума, велепоседника Лазара Дунђерског и његова велика, позна и неостварена љубав, коју је упознао по повратку са  Цетиња када је она имала 21, а он 51 година. Ленка је умрла 9. новембра 1895. године, непуна два месеца после Костићевог венчања са Јулијаном Паланачки.

Лаза Костић је умро 26. новембра 1910. у Бечу и заједно са супругом Јулијаном почива на Великом православом гробљу у Сомбору.

C. P.

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

"СПОМЕНАР… Лаза Костић – највећи песник српског романтизма"

Објавите коментар

Ваша email адреса неће бити јавно објављена.




Брзи превод