СПОМЕНАР… Лукијан Мушицки – Кнез српских песника из Темерина

На Савиндан, 27. јануара 1777. у Темерину, од оца Ђорђа и мајке Анастасије, рођен је Лука Мушицки, у монаштву назван Лукијан, владика, просветитељ, песник и полиглота. Породица Мушицки је прешла у ове крајеве из ваљевског округа, из села која се зову Мушић доњи и Мушић горњи. Прешавши у Угарску, населили су се крај Тополе на пустари, а одатле се Мушићи селе у Темерин, па у Ђурђево, где Мушицких има и данас.

Несрпски наставак презимена „цки“ морао им је у старо време, при попису породица, дати какав Словак, или Пољак, па од Мушичанин постадоше Мушицки. После основне школе у Темерину (учио је најпре код даскала Павла Младеновића) Лука је био послат тетки у Тител, где је две године учио немачку школу. Потом га тетак преведе у Нови Сад, где је завршио „латинску граматичку школу“.

После тога, он одлази у Сегедин да заврши пети и шести разред гимназије и да научи мађарски језик. Одатле, 1795.године одлази у Пешту на студије филозофије и права. Ту је добио темељ из књижевности, јер је естетику учио код чувеног професора Шедијуса. Осим латинског, немачког и мађарског,  научио је још француски, италијански, старо-грчки и енглески језик. Лука је био полиглота и један од најобразованијих Срба свога доба.

После завршених студија, 1800. године, Лука долази у Сремске Карловце, центар српске науке и духовности. Одатле га, 26. новембра 1802. митрополит Стефан Стратимировић шаље у манастир Гргетег, где га је Јосиф Путник замонашио и где је добио  име Лукијан. Постаје архиђакон и професор Богословије у Сремским Карловцима. Предавао је старословенски језик, по граматици коју је сам написао.

Игуман манастира Шишатовац постао је 20. јула 1812. године. Манастир је био економски запуштен, па га је Лукијан подигао. Уз то, путује по околним манастирима, у којима записује податке о рукописима и старим књигама за будућу библиографију и сања о књижевном часопису. У манастиру је направио центар српске интелигенције, дописује се и прима у госте тада највиђеније Србе, међу којима је и Вук Караџић. У госте позива и Јернеја Копитара, прима његову родбину, а посећује га и Александар Ивановић Тургењев…

Уз то, после слома Првог српског устанка 1813. у манастирске конаке прима српске избеглице, међу којима су отац Вука Караџића и  супруга једног од устаничких вођа, војводе Стојана Чупића.

Због сплетки и интрига, управљање манастиром му је одузето 1820. и до пролећа 1823. живи у веома тешким условима. Тада опет добија управу над Шишатовцем, да би јануара 1824. године, у Плашком, постао владика горњокарловачки. Основао је школу, у којој је обучавао свештенике, али су му и ту љубоморни смутљивци правили тешкоће. Ипак, његов избор за владику исте дијецезе потврђен је од цара Франца I 1827. године, а и, по царској  дозволи из 1829., пренео је владичанску столицу из Плашког у Горњи Карловац. Ту је из Плашког  пресељена и Богословија.

Наставио је истрајно да ради у корист народа и на духовном уздизању нашег становништва све до своје смрти. Велике напоре је улагао у оснивање народних основних школа у својој дијецези и тако ударио темељ развитку српских школа.

О Мушицком као књижевнику много је писано. Јернеј Копитар га је звао „Хорације од Шишатоваца“, а Павел Јозеф Шафарик га је назвао „Кнез српских песника“. Наш највећи књижевни критичар Јован Скерлић га дефинише као првог уметничког песника у српској књижевности. У српску поезију уводи нови правац, псеудокласицизам. Његов узор је био римски песник Хорације, чије песме је Лукијан знао напамет и желео да их преведе на српски језик. Инсистирао је на двострукости у песничком језику, на паралелном животу оба језика – народног и рускословенског језика.

Вук Караџић је био његов ђак у Сремским Карловцима и Лукијан је за њега скупљао песме, бодрио га, саставио је биографију Филипа Вишњића и збирку од 29 народних песама. У реформи српског језика и писма, он је био за слово“Ј“, а Вук прихвата његово слово „Ђ“ и уводи га у нашу азбуку. Прави планове да покрене књижевни лист „Српски весник“. Написао је четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја, које је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки, под насловом „Стихотворенија Лукијана Мушицког“.

Упокојио се у Господу 15. марта 1837. а његов гроб се налази у Карловцу.

С. Р.

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

"СПОМЕНАР… Лукијан Мушицки – Кнез српских песника из Темерина"

Објавите коментар

Ваша email адреса неће бити јавно објављена.




Брзи превод