СПОМЕНАР… Ташко Начић – глумац којег је немогуће заборавити

Ових дана навршило се 28 година од смрти људског и глумачког горостаса Ташка Начића. Насупрот његовој мирној и једноставној природи, његово име и изглед били су заиста необични и будили су радозналост и интересовање. Био је цинцарског порекла, па је отуда добио за наше прилике не баш карактеристично име.

Рођен је у Крушевцу, 7. априла 1934. године. Први пут се срео са “даскама које живот значе” као десетогодишњак и већ тада је знао да ће постати глумац. После завршене крушевачке гимназије 1952. захваљујући улози Миткета у “Коштани” примљен је на Позоришну академију у Београду. Дипломирао је у класи професора Мате Милошевића, а прву улогу је оставрио у представи “Ромео и Јулија”. Занимљиво је да му је тада партнерка била Рахела Ферари са којом ће много година касније играти у култном филму “Давитељ против давитеља”.

Изразито висок, крупан, изражених густих и тамних обрва и спуштених очних капака, лако се уклапао у комичне ликове. На почетку каријере је био члан позоришта “Бошко Буха” а касније је прешао у Атеље 212. Одиграо је 62 позоришне улоге у представама као што су: Радован III, Краљ Иби, Кафаница,судница,лудница, Чудо у Шаргану, Маратонци трче почасни круг ( као Били Питон), Радо иде Србин у војнике итд. Играо је монодраму “Не пуцај, бре”.

Прву улогу у филму је остварио у “Боље је умрети” 1960. Једна од улога по којој га публика највише памти јесте улога ловца у филму Слободана Шијана “Ко то тамо пева” из 1980. И данас се, чак и међу припадницима млађих генерација, често цитира његова реченица из тог филма: “Не брините, пушка је закочена”.

Ипак, улога Перице Митића у филму “Давитељ против давитеља” из 1984. године  ће обележити његову каријеру. Остаће упамћен по његовој реченици “Ко не воли каранфиле, не треба да живи”. Остварио је улоге и у филмовима :”Мајстор и Маргарита”, “Ћао инспекторе”, “ Сулуде године”, “Боксери иду у рај”, “Није лако са мушкарцима”, “Сабирни центар”, “ Хало такси”, “ Tајна манастирске ракије”…

Своју судбину је најбоље објаснио у једном интервјуу, рекавши: Сматрам да везивање за нечији изглед иде на прву лопту, али важније је шта човек изнутра може урадити.

Можда није могао да буде Ромео или Хамлет, али је мало оних који су га заборавили.

Преминуо је 26. марта 1993. у Београду.

С. Р.

 

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

"СПОМЕНАР… Ташко Начић – глумац којег је немогуће заборавити"

Објавите коментар

Ваша email адреса неће бити јавно објављена.




Брзи превод