СПОМЕНАР… Виктор Иго – буран живот великог светског писца

Виктор Иго је рођен 26. фебруара 1802. године у Безансону и био је један од највећих француских драмских писаца, песника и за његово име је везан настанак француског романтизма. Учествовао је активно у политичком животу. Био је треће дете Жозефа Леополда Сигисберта Игоа, официра у Наполеоновој војсци, атеистичког републиканца који је сматрао Наполеона херојем и Софи Требује која је била католичка ројалисткиња. Породица се често селила због очевог посла, па је Софи одлучила да се привремено растане од Леополда и настани у Паризу 1803. године. Од тада преузима бригу о Викторовом образовању и развоју. Резултат је био веома приметан у његовим ранијим песмама и прози, чије су главне теме биле краљ и вера. Његов узор је био отац романтизма и најистакнутија књижевна личност у Француској 1800-их година Франсоа Рене де Шатобријан који га је називао “узвишеним дететом”.

Виктор се веома млад заљубио и тајно верио 1821. са пријатељицом из детињства Адел Фуше, али тек након мајчине смрти осећао се слободним да се ожени са њом. Имао је петоро деце. У 27. години је објавио три збирке песама “ Оде и разне песме”, “ Оде и баладе” и “ Оријенталке”.  Године 1827. издаје драму “Кромвел” која је познатија по ауторовом предговору где Виктор саветује француске писце да се ослободе класицистичког терета и да књижевност треба обновити новим идејама и узорима. Залаже се за осећајност јер се савремена душа више састоји од осећања него од разума.

После успеха у поезији, Виктор Иго пише још један позоришни комад  “Ернани” који је био прави књижевни догађај тог времена и страшна битка за романтизам. 1831. објављује роман “Богородичина црква у Паризу”. 1843. његова ћерка Леополдина се утопила у Сени и та породична трагедија му је задала такав ударац да је спас и утеху пронашао у јавном животу и постаје члан Горњег дома у Уставотворној скупштини и неуморно брани све угрожене слободе и залаже се за слободу штампе, укидање смртне казне и устаје против одлуке Луја Наполеона за прогонство политичких неистомишљеника. Пропагирао је социјализам и захваљујући његовим ватреним јавним говорима расте његова популарност у народу. Страхујући за свој живот Виктор бежи у Брисел и објављује “ Историју једног злочина”, аутентични опис драматичних призора децембарских сукоба париског пролетеријата и буржоазије, и “Малог Наполеона” као увод у своју главну одмазду “Казне”.

 

Са породицом одлази на острво Џерзи где је живео у изгнанству све до 1870. године. Иако је 1859. био помилован, он је са презрењем изјавио : ”Имајући у виду положај у ком се налази Француска…кад се врати слобода, вратићу се и ја!” 1862. пише роман “Јадници” и привукао је пажњу целе Француске да је интересовање за ову књигу тако велико да је једног јутра у шест часова ујутру гомила нестрпљивог света провалила у једну париску књижару да би се домогла свог примерка.

 

 

 

Виктор Иго је сматрао да су људска неправичност и предрасуда главне сметње уздизању палог човека. Људски закони због најмање кривице прогони кривца из друштва и уместо да му помогне да постане частан човек, друштво га гура у понор стида и унижења, као што су доживели ликови у роману “Јадници” ( Жан Валжан и Фантина ).

 У Француску  се враћа 1870. године где су га дочекали са радошћу и Иго подиже дух и морал и постаје идол Париза.Важио је за доброг познаваоца догађања у Европи оног времена и био је један од првих људи који су скренули пажњу на бурне догађаје на Балкану и трагичну судбину српског народа под турском влашћу.

Када се повукао из политике, вратио се писању и објављује “Страшну годину”. Био је једнако успешан у ликовној уметности створивши преко 4000 цртежа.

Преминуо је у Паризу,  22. маја 1885. у 83. години живота и његова смрт је била попраћена јавном жалошћу.

Текст Виктора Игоа „Pour la Serbie“ – „За Србију“ објављен 1876. године :

 

С. Р.

 

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

"СПОМЕНАР… Виктор Иго – буран живот великог светског писца"

Објавите коментар

Ваша email адреса неће бити јавно објављена.




Брзи превод