Темерин се према податку који је опште прихваћен, a који се мора узети са дозом резерве, први пут помиње 1332. године у папској признаници издатој жупнику места, Лаурентију де Темерију, за исплату папиног десетка. Према подацима из Гласника историjског друштва у Новом Саду из 1935. године најстарији спомен о Темерину је 1267. године. Код Темерина се спомиње место Арања, и још 1762. године стара црква у Темерину називала се ,,Арањском клисом,,. Темерин је у саставу Краљевине Угарске био до 1526. године када је после Мохачке битке наступио турски период. До формирања Будимског пашалука долази 1542. године Темерин тако улази у састав Отоманске турске империје. Бачка се тада налазила у сегединском санџаку, подељена у 6 нахија: бајску, бачку, сегединску, сомборску, суботичку, и тителску. Тителска нахија била је најмања по броју домова и њој је припадао Темерин. Цела нахија 1554. године имала је 20 насеља са 143 дома. Око 1570. године имала је 24 насеља са 313 домова, двадесет година касније, 1590. године, имала је 28 насеља са 617 домова.
Турци су прецизно водили дефтере - пореске књиге. Дефтере из 1553. године говоре о Темерину као насељу које има 11 кућа од којих 4 плаћају порез, а 7 не плаћа. Следеће године Темерин има 5 пореских кућа. Под појмом ,,кућа,, тада се подразумевала породица са 10 до 20, али и више чланова.
Први поименични списак српског становништва насеља Темерин забележен је у Сегединском дефтеру из 1560-1561. године. Примићур-кнез се звао Радица Степана. Опорезованих кућа у насељу било је 20, а укупан приход од феудалних давања 5.922 акче. На основу расписаних пореских обавеза може се видети да су се тадашњи становници бавили произвоњом житарица и поврћа, сточарством, а није занемарљиво ни пчеларење.
На северозападу од Темерина, између Сирига, Надаља и Темерина лежало је село Алмаш, у непосредној близини речице Јегричке. Податке о Алмашу имамо на карти М. Штира из 1664. годин слика. На карти И. Милера из 1709. године насеље лежи северно од Новог Сада, нешто више од Жабља слика. Ердујхељи као изврсни историчар Новог Сада, обраћа посебну пажњу на ово насеље јер су се његови становници преселили у Нови Сад, а део који су населили од тога доба зове се алмашки крај, а православна црква коју су подигли, Алмашка црква до данас.
Становници Темерина су од 1699. године па до 1800. године били камералисте, а то значи не јобађи (кметови).
Према Д. Руварцу 1722. године Темерин је српско насеље са 62 српске куће и три православна попа: поп Мишко, поп Михајло и поп Петар. Број кућа се стално повећавао. Тако 1769. године има 208, 1773. године има 183, а 1786. године Темерин има 215 српских домова. Те године у њему живи и ради чак 5 српских православних попова, 2 служећа и 3 неслужећа. Из тог периода имамо и прву војну карту насеља које се пружало лучно у четири реда кућа, а било је опасано шанцем дугим око 13 километара. На карти се налази Старо српско село Темерин из 1783. године слика.
Према акту у фонду Илирске дворске депутације из 1772. године ,,овде постоји школа од пре тридесет година, дакле школа постоји и ради од 1742. године слика. Ту се учи читање, писање, црквене песме и молитве,,. Школске трошкове обезбеђује Општина (комунитет) која плаћа учитеља, о чему брине један свештеник.
Према подацима, 1720. године кнез Темерина је Радојица Парастинац, у периоду 1725/26. кнез је Јосим Ратковић, а 1730. кнез је Младен Кусовин, да би од 1770. више година кнез био Гаја Грујић.
Будући да је Темерин тада био богато и развијено насеље, Темеринци су између 1746. и 1749. изградили лепу и велику православну цркву и посветили је Светом Вазнесењу Господњем. Налазила се на почетку данашње Босанске улице, са десне стране, између садашњих кућних бројева 2 и 10. Осим војне карте доказ за то су богослужбене књиге из те цркве од којих се неке и данас чувају у цркви Светог Вазнесења Господњег у селу Ђурђеву.
Црква у Темерину била је од цигле, дакле квалитетног тврдог материјала (у многим селима цркве су тада биле од дрвета-брвнаре). Димензије ове цркве су биле: дужина 17м (9 хвати и 2 педља), ширина 6,5м (3,5 хвата), висина зидова скоро 6м (3 хвата). Имала је изграђени торањ покрај главне зграде, 11 посебних прозора са гвозденим решеткама. Цркву је градио Јохан Милнер, а на томе је инсистирао и радове усмеравао агилни епископ Бачко-Сегединске епархије Висарион Павловић.
Основну школу при цркви је похађао и највећи Темеринац, књижевник, професор богословије, горњокарловачки епископ, полиглота Лукијан Мушицки, рођен у Темерину 1777. године слика. Био је пријатељ и сарадник Вука Стефановића Караџића, а Вуковој азбуци дао је слово ,,ђ,,.
Највећи део Бачке, тада 56 насеља, међу којима и Темерин, били су Коморско добро. Комора је 1796. године Темерин и Бачки Јарак продала грофу Шандору Сечењу за 80.000 форинти.
Организовано насељавање Мађара у Темерин почиње 1782. године, а 1787. године насељавају се у Темерин и Немци. Те године они оснивају и насељавају Бачки Јарак који је дотле био темеринска пустара. На месту Бачког Јарка било је старо насеље које се спомиње још 1267. године под словенским именом Ирег, Иригд, Ириг што значи Јарак, назван теко по шанцу који овде постоји још из римско-јазишког доба. У Бачки Јарак населиле су се Швабе из Виртемберга који су прво били упућени у Руму.
Од 1782. године Темерин постаје мешовито насеље, у коме поред Срба живе колонизовани Мађари и Немци.
Покушај грофа Шандора Сечења да темеринске Србе претвори у јобађе (кметове) имао је за последицу њихов четворогодишњи (1796-1800. године) напор да Темерин прикључе Војној граници тј. најближој јединици Шајкашком батаљону. Када тај напор није уродио плодом, они 21. јула 1799. године одлучују да се иселе из Темерина. Изаслана жупанијска комисија у том их је спречила, заправо исељавање одложила. Али, баш тог дана иста комисија је сачинила нама драгоцен документ: попис породица Темеринаца грчко-неуједињене вере који су се изразили за исељење у војни батаљон, назначено на пустару Пашка. Тај драгоцени документ садржи имена 178 старешина кућа који се исељавају. Након неколико месеци број породица исељеника се повећао на 210 са укупно 1610 душа. У пролеће 1800. године они су своје куће и цркву разградили и све пренели на пустару Пашка где су основали ново насеље Ђурђево, будући да су се о Ђурђеву дану селили. Само 5 година касније ту, у Ђурђеву, од пренетог материјала саградили су још већу цркву посвећену, као и она у Темерину, Св. Вазнесењу Господњем. Једна генерација је за 56 година саградила две велике цркве. Ово је јединствен случај у историји!
Темерин је тако у наредних 120 година остао без Срба, а гроф Сечењ је довео мађарске колонисте, јобађе, из жупанија Пешт, Фехер и Толна, те међу њима доста Словака, који су брзо мађаризовани. Исти гроф је између 1796. и 1804. године ту дао да се сазида репрезентативна палата дворац, који и данас стоји под заштитом државе, Каштел. У њему се данас налази Техничка школа.
Од породице Сечењ темерински посед и Каштел купује житарски трговац Антал Фернбах из Апатина. Наследници су му били Ана и Петер Фернбах који ће темерински велепосед у целости задржати све до аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1920. године.
Темерин је 1799. године проглашен за пољску варошицу, те је добио право на одржавање 4 сточна вашара годишње. Католичка црква саграђена је 1804. године, а стара школа сазидана је 1835. године.
Бурна 1848. година није поштедела ни Темерин. Он је тада у борбама до темеља изгорео, а становништво је избегло на север у Бачку Тополу, Мали Иђош, Чантавир итд. одакле ће се након 2-3 године већи број вратити на стара огњишта.
Железничка пруга Нови Сад - Темерин - Бечеј изграђена је и стављена у промет 2. јула 1899. године, као и темеринска железничка станица. Њеном изградњом отпочиње индустријски развој Темерина, као и пуштање у погон циглане и првих парних млинова. Тако Темерин брзо постаје један од значајних трговачких центара у југоисточној Бачкој.
