Православни верници славе данас Ивањдан, као спомен на пророка Јована Претечу и Крститеља, који је најавио Христов долазак. Јован се назива Крститељем, јер је у реци Јордан крстио Господа Исуса Христа, као и Претечом, јер је најављивао долазак Христов и позивао људе на покајање.
Иначе, овај празник је дубоко уткан у српску традицију, па се до дана данашњег нису изгубили одређени обичаји, чак и у урбаним градским срединама. Венци од ивањског цвећа, песма девојака, кићење куће за здравље укућана, само су неки од обичаја који прате Ивањдан или женски празник како се још зове у народу.
Венчићи се чувају до наредног Ивањдана, а биље се користи и у исхрани због благотворног утицаја. Венцима од ивањског цвећа показује се да је природа у развоју дошла до своје највише тачке – средине лета и да се тиме „овенчала“.
У предвечерје тога дана, у многим словенским крајевима палиле су се по брдима ивањске ватре око којих се играло и певало. У Тимочкој крајини, чим сване Ивањдан, људи одлазе на ливаду и заривају главу у росну траву да би обезбедили добро здравље током целе године.
У неким деловима Србије постоји веровање и да девојке које нису удате данас треба да у саксији посаде мало жита које ће погледати 12. јула, на Петровдан. Уколико су клице као прстенови, то значи да ће се на јесен сигурно удати.
Такође, распрострањено је мишљење да се на данашњи дан може видети лик будућег брачног партнера – суђеника. Наиме, у последњи залогај доручка треба хукнути и сачувати га до вечери, а онда заједно са огледалцем и мало ивера ставити под јастук да би се у сну појавио лик.