СПОМЕНАР… Десанка Максимовић – песникиња коју су сви волели

На данашњи дан, 1898. рођена је велика српска песникиња, професорка књижевности, приповедач, преводилац и чланица Српске академије наука и уметности, Десанка Максимовић. Рођена је у Рабровици код Ваљева, као најстарије дете оца Михаила, учитеља и мајке Драгиње. Одмах после Десанкиног рођења, отац Михаило је добио премештај због посла и породица се сели у Бранковину, где је Десанка провела своје детињство и завршила основну школу.

Средњу школу је завршила у Ваљеву а након тога је уписала Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. После студија је најпре радила као суплент у Обреновачкој гимназији, а затим у Трећој женској гимназији, где јој је једна од ученица била Мира Алечковић, која ће касније такође постати песникиња и Десанкина блиска пријатељица. У Паризу је провела годину дана на усавршавању француског језика као стипендиста француске владе. Радила је као предавач све до коначног пензионисања 1953. године.

1920.  објавила је прве песме „Једна смрт“ и „Питање“ у часопису „Мисао“, а прву збирку песама „Песме“ објавила је 1924. године. Њена поезија је била и љубавна и родољубива. Најважније збирке поезије за одрасле су: „Зелени витез“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Слово љубави“, „Стрепња“, „Летопис Перунових потомака“ и друге. Једна од најпознатијих песама је „Крвава бајка“ у којој је Десанка дирљивим стиховима описала страдање недужних ђака и народа под немачком окупацијом у Крагујевцу, 21. октобра 1941. Њене најпознатије песме за децу су: „Река помоћница“, „Ветрова успаванка“, „Пролећни састанак“, „Росна руковет“, „Шумска љуљашка“, „Сунчеви поданици“, „Златни лептир“ и многе друге. Књижевница Милица Мићић Димовска је написала „ да су у Десанкиним песмама, без обзира да ли су написане у младости или старости,да ли су намењене деци или одраслима, све природно и једноставно. Из детињства она је понела у слуху исконску мелодију народне лирске поезије, ритам бајалица, успаванки, разбрајалица, редалица.“

17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана САНУ, а 16. децембра 1965. постаје редован члан Српске академије наука и уметности. Добитник је великог броја награда од којих су: „Змајева награда“( 1958. и 1973.), награда „Младо поколење“ (1959.),“Седмојулска награда“ (1964.), „награда АВНОЈ-а“ (1970.), „Вукова награда“ (1974.), „Његошева награда“ (1984.).

Преминула је 11. фебруара 1993. у 95. години живота у Београду. Сахрањена је у Бранковини. Основана је Задужбина „Десанка Максимовић“ која сваке године додељује песничку награду са њеним именом за укупан допринос српској поезији.

 

С. Р.

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

"СПОМЕНАР… Десанка Максимовић – песникиња коју су сви волели"

Објавите коментар

Ваша email адреса неће бити јавно објављена.




Брзи превод