Навршило се 99 година од рођења нашег књижевника, дечјег писца, афористичара, уредника дечјих радио и ТВ емисија, серија и часописа, аутора хумореске, Душка Радовића. Рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу, од оца Угљеше, железничара и мајке Софије, домаћице. Душко је био треће, најмлађе дете у породици. Живео је, како је сам говорио, између две веома различите породице : очева породица Радовић из Чачка која је била посвећена, образована, строга и мајчина породица Стефановић из Ниша, у којој је било обичних људи, али пуних топлине и љубави.
Душан је обожавао оца, иако је био строг и своју прву песму коју је написао са девет година, је посветио управо њему. Као дете, био је болешљив и физички нејак, па је морао интелектуално да се истиче. Волео је пуно да чита и јако рано је почео да пише. 1928. године са породицом се сели у Београд, где је завршио основну школу и гимназију.Таленат за писање је похвалио професор Јован Петровић, када му је испод писменог задатка написао: „Ти си наш мали песник“. 1945. уписује Филозофски факултет, али незадовољан тражи посао, па се запослио у једној београдској мензи на Теразијама.
Међутим, и то му је брзо досадило, па се сетио своје највеће љубави-писања. 1947.постаје сарадник, а затим главни и одговорни уредник „Пионирских новина“, недељног листа за децу. Био је уредник програма за децу Радио Београда, уредник часописа „Полетарац“, новинар „Борбе“ и уредник Студија Б.
Од јуна 1975. свако јутро у 7 сати и 15 минута, са 23. спрата Београђанке, око 500 пута пожелео је Београђанима добро јутро. Афоризми којима је будио Београђане, касније су објављени у 3 књиге под називом „Београде, добро јутро“. Најзначајнија дела познатог српског писца су : радио драма „Капетан Џон Пиплфокс“ која је од 1953. године ушла у школску лектиру, збирка песама „Поштована децо“, „Смешне речи“, чувене песме из његовог пера „Страшан лав“, „Плави зец“, „Да ли ми верујете“ и многе друге. Написао је текст за телевизијску емисију за децу „На слово, на слово“ са Мићом Татићем и лутком Аћимом, за који ће добити награду „Стеријиног позорја“.
Неке од његових песама ( Најлепша мама на свету, Здравица, Све што расте хтело би да расте…) су постале хитови у извођењу дечјег хора „Колибри“. За збирку „Смешне речи“ је добио почасну диплому „Ханс К. Андерсен“. Добитник је награде „Невен“, „Младо поколење“, а постхумно му је додељена и БИГЗ-ова награда. Колеге су га звали Тмуша, јер је неретко на посао долазио натмурен и мрзовољан. Али, иза тог строгог лица, крио се духовит човек, меког срца. Преминуо је 16. августа 1984. године у Београду.
С. Р.