Фридрих Ниче је био немачки филозоф, есејиста, филолог, композитор, мислилац и најоштрији критичар западне цивилизације, културе и хришћанства. Рођен је 15. октобра 1844. године у Рекену крај Лајпцига, у протестантској породици. Рано остаје без оца и то је оставило дубоку емотивну празнину у њему. Средњу школу је похађао у Пфорти, у којој су важила строга правила и ту је стекао основе познавања класичних језика: грчког, латинског, хебрејског и француског. У том периоду се посветио музици и делима Рихарда Вагнера.
По наговору мајке, напушта студије теологије, прелази на класичну филологију и после бриљантно завршених студија, Ниче са 24 године постаје најмлађи професор класике и доктор наука на Универзитету у Базелу На њега су утицали Артур Шопенхауер и пресократска филозофија, нарочито Хераклит. Ниче је био зачетник егзистенцијализма, први је препознао нихилистичко лице савременог света и гласно установио да је Запад изгубио веру у виши смисао живота.
У његовим писмима, мотив усамљености је окосница јер је био емотиван, интуитиван, страстан и патетичан човек. Његова позната дела су Рођење трагедије, Ево човека, Зора, Весела наука, Тако је говорио Заратустра, Антихрист, Генеалогија морала и др. Био је повређен слабим пријемом на који је наишла његова књига Људско, одвише људско. Није се уклапао у друштво, осећајући се често несхваћеним и усамљеним и то се одражавало на његов љубавни и друштвени живот. О томе сведоче речи у писму које је написао сестри : „Почев од дечјих ногу до сада нисам нашао никог с ким бих имао исту муку на срцу и савести.
Скоро све моје људске везе настале су из напада осећања усамљености…Ако изузмем Вагнера, нико ми до сада ни хиљадитим делом страсти патње није изашао у сусрет да бих се са њим разумео и тако сам још као дете био сам, а и данас сам то у својој четрдесетчетвртој години живота.“ Преминуо је од последица можданог удара 25. августа 1900. године у Вајмару.
С. Р.