СПОМЕНАР…Глигорије Возаровић, зачетник библиотекарства у Србији

Навршиле су се 174 године од смрти првог српског издавача, књиговесца и библиотекара Глигорија Возаровића. Рођен је 01. августа 1790. године у Лежимиру, где постоји његова родна кућа. Глигоријеви преци су живели у Зеници и бавили су се ћебетарским занатом. Због турског зулума су пребегли из Босне у Славонију крајем 17. века, где су се почели  бавити „возарским занатом“ на реци Сави и отуда им презиме Возаровић. Између 1812. и 1816. Глигорије је радио у једној гостионици у Земуну, а када је прешао у Београд намеравао је да изучи „коричарски занат“. Упознаје ћерку српског кнеза Милоша, Перку Бајић која му је дала новац  да иде у иностранство ради изучавања жељеног заната. Захваљујући познанству са Вуком Караџићем, постаје шегрт у Бечу код мајстора „buchbindera“ Јакова Хермана 1824. године.

У Београд се враћа 1827. и отвара прву српску књижару. У његовој књижари је 1832. године основана „Библиотека вароши београдске“, претеча Библиотеке града Београда.То је била прва јавна читаоница, у којој се окупљала београдска интелигенција. Возаровићев заштитник и пријатељ је био Димитрије Давидовић, истакнути српски политичар и новинар. Глигорије је одштампао прву књигу у Србији пд називом „Србско стихотвореније“, као и целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига. Био је и књиговезац Државне штампарије у Крагујевцу, док је књижару у Београду водила његова супруга Сара. Издао је први алманах „Голубица с цветом књижества србског“ од 1839.до 1844, који је уређивао Јован Хаџић. За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“, а Јован Скерлић је рекао да је то био најбољи српски алманах тог времена. За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 10. фебруара 1845. године.

Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту је 1847. поставио дрвени крст, који је добио назив као и цео тај крај „Возарев крст“.

Глигорије Возаровић је умро 10/22. јануара 1848. у Београду. Био је сахрањен у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије и приликом пресељења гробља, његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.

С. Р.

 

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.