Навршило се 145 година од рођења српске књижевнице,академика и прве чланице Српске академије наука и уметности, Исидоре Секулић. Рођена је 16. фебруара 1877. године у Мошорину. Када је Исидора дошла на свет, тог зимског преподнева у дворишту Данила и Љубице Секулић појавило се сунце. У то време је владала туберкулоза, па старији брат Предраг умире у седмој години, а 1883. Исидора остаје и без мајке. То је оставило дубок траг на малу Исидору, па је постала сетна и зрелија за своје године, у страху од болести. Започела је школовање у Руми, да би се са оцем и другим братом Димитријем преселила у Земун. Од октобра 1887. је кренула у приватну вишу девојачку школу, у којој су се изучавали наука, ручни рад и немачки језик. Много је волела књиге и музику. Била је другачија у својој средини и деца је нису волела, па се све више повлачила у себе и књиге.
То време је донело бољи положај жена у друштву и њихову могућност да се школују подједнако као и мушкарци. У Новом Саду је похађала Вишу женску школу, а од 1892. била је ученица Сомборске препарандије ( учитељске школе ). Даље школовање је наставила у Будимпешти, похађала је Виши педагогијум на групи за математичко-физичке науке.Од земунског Магистрата добила је препоруку за рад у просвети. Предавала је математику, физику и хемију у Српској вишој женској школи у Панчеву.Била је захтевна и посвећена свом раду.
Прве деценије XX века Исидора се почела бавити политиком. Залагала се за слободу, правично разрезивање пореза и очување црквено-школске аутономије.Писала је за лист „Српски глас“, који је имао стални књижевни део са родољубивом лириком, сатиричном поезијом и прозом. Пуно је путовала, упознала је разне културе и постала полиглота и преводилац. 1945. постаје први председник Удружења књижевника Србије, а од 1946. потпредседница Удружења књижевника Југославије, чији председник је био Иво Андрић.
Прву књигу под називом „Сапутници“ објавила је 1913, а затим пише „Писма из Норвешке“. Ово књига је настала захваљујући њеним имресијама са пута по Норвешкој. Ту су и приповетке „Последња заштитница 1915“и „Ђакон Богородичине цркве“. Следи збирка „Из прошлости“, „Хроника паланачког гробља“, која је била посвећена њеном оцу, „Госпа Нола“ и „Записи“. Дружила се са великанима свог времена : Аницом Савић Ребац, Миланом Ракићем,вајаром Томом Росандићем, Васом Стајићем, Растком Петровићем, Браниславом Нушићем и др.
Умрла је у Београду, 05. априла 1958. године. У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“постоји спомен соба Исидоре Секулић, која изгледа као да Исидора и сада живи у њој и као да је на тренутак изашла.
С. Р.