Јелена Ј. Димитријевић била је српска књижевница, светска путница и добротворка. Роћена је 27. марта 1862. године у Крушевцу, у породици трговца Николе Миљковића. Њена мајка Стаменка је имала 46 година када је донела Јелену на свет, као њено десето дете. Од своје десете године живела је у Алексинцу, код свог најстаријег полубрата Николе Петровића, који је био имућан трговац. Јелена почиње самостално да учи стране језике-немачки, енглески, француски и грчки. Показивала је велико интересовање за књиге и учење, па је проводила пуно времена у братовљевој библиотеци. Три године пре њене удаје, објавила је своју прву песму под насловом „Девојко“, у којој је опевала своју прерано преминулу старију сестру.
За Јована Димитријевића, артиљеријског потпоручника удала се 1881. и са њим прелази у Ниш, где ће почети да учи и турски, а Муслиманке из суседства је срдачно прихватају. Јелена упознаје њихов живот, онако како друге жене нису могле. Најлепше сведочанство о томе јесу „Писма из Ниша“ ( О харемима), књига у којој се турски изрази преплићу са српским. Ниш је опевала на духовит начин у песми „Баба Краса“ 1892. Следи збирка „Јеленине песме“ у којој се издвојила песма „Сунце јарко“и стекла велику популарност у народу као песма за певање.
У Београд је прешла са мужем 1898, у улици Француској 29,где је живела до краја живота. Припадала је Колу српских сестара, које су основале Делфа Иванић, тадашња интелектуалка и хуманиста и сликарка Надежда Петровић. Активно је учествовала у оснивању алманаха „Вардар“. У Балканским ратовима 1912. и 1913. била је болничарка. У Првом светском рату, њен муж гине на фронту, никада га не заборављајући. О томе сведочи посвета у путопису „ Седам мора и три океана“. Следи путопис „Писма из Солуна“ У њима се залагала за бољи положај жена, радовала се да види Туркиње слободне и образоване. Након завршетка рата, Јелена одлази преко океана и проводи годину дана у Америци. Сведочанство о томе је путопис „Нови свет“ или „У Америци годину дана“. У овом делу средишње место заузима еманципација жена и њихов напредак. Наредне године путује у Индију, Јапан, Кину и Цејлон.
Краљ Александар Обреновић ју је одликовао Орденом Светог Саве петог реда, 06. децембра 1896. О путовању је говорила: „Отпутовати, то је помало умрети, али и родити се сваки пут изнова. Јер, путовање јесте отварање нових видика, могућности за нова сазнања, нови живот, нова младост.“
Јелена Ј. Димитријевић је умрла у Београду 10. априла 1945. године и њена књижевна заоставштина чува се у Народној библиотеци Србије.
C. P.