СПОМЕНАР… Јосиф Панчић, један од утемељивача природних наука у Србији

Јосиф Панчић је био наш знаменити истраживач, просветитељ, лекар, пре свега ботаничар и зоолог. Рођен је 17. априла 1814. у селу Угрини, у Брибиру Винодолском испод Велебита. Био је четврто од петоро деце Павела и Маргарете Панчић. Панчићеви преци доселили су се у ове крајеве у 17. веку из Херцеговине. Захваљујући стрицу Гргуру који је имао високо образовање, Јосиф је дошао у Госпић да се школује. Ту је завршио основну школу, а гимназију у Ријеци.

Лепо је певао и свирао флауту. У то време широм Европе владале су многе заразне болести, због чега је настава у школама често прекидана. Млади Панчић је своје тело снажио тако што је сваки дан пливао у мору и проводио пуно времена у природи, сакупљајући и изучавајући биљке из околине Лике и Велебита.

Себе је видео у свету медицине и уписује студије у Пешти. Због лоше материјалне ситуације, морао је да даје часове из италијанског и француског језика. На студијама се посебно интересовао за предавања о биљкама професора Садлера. Своју докторску дисертацију одбранио је на тему ботанике „Taxilogia botanica“ и стицањем титуле доктора медицине, покреће приватну праксу која му није донела зараду.

Одлази код имућне породице Хофман у Руксберг ( место у северном Банату, а данашњој Румунији ), где је радио као кућни лекар и учитељ њиховој деци. Своје слободно време је користио за теренска истраживања, силазио у рударска окна и истарживао стене и минерале. Посебну пажњу је усмерио на Делиблатску пешчару и тако сакупљене биљке из Баната односи у Беч на испитивање. У Бечу је слушао предавања професора Ендлера и тако решио многе недоумице када је у питању систематика. Овде упознаје Вука Караџића који му је дао предлог да потражи лекарску службу у Ужицу, где би одатле преко Дрине могао да одлази у Босну да би истраживао богати биљни и животињски свет.

Указом кнеза Александра Карађорђевића 1853. Јосиф Панчић је постављен за хонорарног професора на катедри Јестаствене историје и агрономије, тек основаног Лицеја у Београду. Захваљујући његовим предавањима настали су уџбеници минерологија са геологијом, ботаника и зоологија.

Направио је омању ботаничку башту у дворишту Лицеја. Први је природњак који је прешао Србију уздуж и попреко и са својим студентима је често изводио теренске вежбе које су трајале и по 50 дана. Највише се ишло пешке због неприступачности терена. Истраживао је Копаоник који се тада сматрао као највиша планина  Србије, а на планини Тари је открио необичан четинар.

Тару је назвао краљицом планина и упознаје се са дрветом које су мештани звали  оморика. Панчић је посумњао да се ради о посебној врсти какве нема нигде у свету. Код села Заовине открио је нову врсту четинара, терцијарни реликт и ендемит.

Ова врста је последњи пут била заступљена за време леденог доба и тако нашла уточиште на кречњачким литицама Таре, у клисури реке Дрине. По њему су је назвали Панчићева оморика.

Објавио је дела „Ретке и нове биљне врсте у Србији“, заједно са професором Робертом Визијанијем из Падове, „Флора Кнежевине Србије“ (1874.) и др. Умро је 08. марта 1888. у Београду. Његова жеља да буде сахрањен на врху његове најдраже планине испуњена је тек 63 године након његове смрти. Планинари Србије су пренели његове кости 1951. у ковчегу од оморике, на највиши врх Копаоника који је назван по њему.

С. Р.

Поделите ову вест на друштвеним мрежама:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.