
На Савиндан, 27. јануара 1777. у Темерину, од оца Ђорђа и мајке Анастасије, рођен је Лука Мушицки, у монаштву назван Лукијан, владика, просветитељ, песник и полиглота. Породица Мушицки је прешла у ове крајеве из ваљевског округа, из села која се зову Мушић доњи и Мушић горњи. Прешавши у Угарску, населили су се крај Тополе на пустари, а одатле се Мушићи селе у Темерин, па у Ђурђево, где Мушицких има и данас.
Несрпски наставак презимена „цки“ морао им је у старо време, при попису породица, дати какав Словак, или Пољак, па од Мушичанин постадоше Мушицки. После основне школе у Темерину (учио је најпре код даскала Павла Младеновића) Лука је био послат тетки у Тител, где је две године учио немачку школу. Потом га тетак преведе у Нови Сад, где је завршио „латинску граматичку школу“.
После тога, он одлази у Сегедин да заврши пети и шести разред гимназије и да научи мађарски језик. Одатле, 1795.године одлази у Пешту на студије филозофије и права. Ту је добио темељ из књижевности, јер је естетику учио код чувеног професора Шедијуса. Осим латинског, немачког и мађарског, научио је још француски, италијански, старо-грчки и енглески језик. Лука је био полиглота и један од најобразованијих Срба свога доба.
После завршених студија, 1800. године, Лука долази у Сремске Карловце, центар српске науке и духовности. Одатле га, 26. новембра 1802. митрополит Стефан Стратимировић шаље у манастир Гргетег, где га је Јосиф Путник замонашио и где је добио име Лукијан. Постаје архиђакон и професор Богословије у Сремским Карловцима. Предавао је старословенски језик, по граматици коју је сам написао.
Уз то, после слома Првог српског устанка 1813. у манастирске конаке прима српске избеглице, међу којима су отац Вука Караџића и супруга једног од устаничких вођа, војводе Стојана Чупића.
Због сплетки и интрига, управљање манастиром му је одузето 1820. и до пролећа 1823. живи у веома тешким условима. Тада опет добија управу над Шишатовцем, да би јануара 1824. године, у Плашком, постао владика горњокарловачки. Основао је школу, у којој је обучавао свештенике, али су му и ту љубоморни смутљивци правили тешкоће. Ипак, његов избор за владику исте дијецезе потврђен је од цара Франца I 1827. године, а и, по царској дозволи из 1829., пренео је владичанску столицу из Плашког у Горњи Карловац. Ту је из Плашког пресељена и Богословија.
Наставио је истрајно да ради у корист народа и на духовном уздизању нашег становништва све до своје смрти. Велике напоре је улагао у оснивање народних основних школа у својој дијецези и тако ударио темељ развитку српских школа.
Вук Караџић је био његов ђак у Сремским Карловцима и Лукијан је за њега скупљао песме, бодрио га, саставио је биографију Филипа Вишњића и збирку од 29 народних песама. У реформи српског језика и писма, он је био за слово“Ј“, а Вук прихвата његово слово „Ђ“ и уводи га у нашу азбуку. Прави планове да покрене књижевни лист „Српски весник“. Написао је четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја, које је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки, под насловом „Стихотворенија Лукијана Мушицког“.
Упокојио се у Господу 15. марта 1837. а његов гроб се налази у Карловцу.
С. Р.