Навршило се 111 година од рођења чувеног романсијера, есејисте и приповедача Мехмеда Меше Селимовића.
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. 1930. уписао је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао је 1934, а од 1935. до 1941. је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936, постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве две године рата је живео у Тузли где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. је прешао на ослобођену територију . Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан АГИТПРОП-а за источну Босну.
1944. доселио се у Сарајево и радио као професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „ Босна филма“ ( учествовао је у писању филмских сценарија по којима су снимљени познати филмови попут „Ханка“, „Кућа на обали“, „Туђа земља“, „Ноћи и јутра“, „Коњух планином“ и други.), директор драме Народног позоришта и главни уредник ИП „Свјетлост“.
Почео је писати прилично касно у животу. Његова прва прича „Пјесма у олуји“ објављена је 1948. када је Меша имао тридесет и осам година. Следе збирка приповедака „Прва чета“ (1950), роман „Тишине“ (1961), „Туђа земља“ (1962) и „Магла и мјесечина“ (1965).
Међутим, његов роман „Дервиш и смрт“ из 1966. је критика одмах одушевљено прихватила као изузетно дело. Овај роман је Меша написао по реакцији на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија је био жртва тог режима. То је дело снажне мисаоне концентрације писано у исповедачком тону, монолошки са изванредним уметничким надахнућем и повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Меша је књигу посветио супрузи Дарки, која му је била верни пратилац, пријатељ и подршка.
1974. снимљен је филм „Дервиш и смрт“ у режији Здравка Велимировића, а Меша је својим саветима помогао у његовој реализацији. Следе романи „ Тврђава“ ( 1970), „Острво“ (1974), његова аутобиографија „Сјећања“(1976) и многа друга дела.
1971. је пензионисан и преселио се у Београд где је био редован члан Српске академије наука и уметности. Добитник је бројних награда, од којих су најзначајније: НИН-ова награда, Горанова награда (1967), Његошева награда, награда АВНОЈ-а, Двадесетседмојулска награда СР БиХ и друге.
Мешина животна филизофија се градила на искреним и правим људским вредностима. Љубав је покретач свега и чест мотив , коју је Меша најбоље описао у једном свом цитату: „Одлучио сам се за љубав. Мање је истинито и мање вјероватно, али је племенитије. И љепше. Тако све има више смисла. И смрт. И живот.“
Меша Селимовић је преминуо 11. јула 1982. у Београду и сахрањен је поред Скендера Куленовића и Милоша Црњанског.
https://www.youtube.com/watch?v=B8bXcQindGo
С. Р.