Навршило се 97 година од рођења Миодрага Петровића Чкаље, великог глумца и једног од најистакнутијих комичара на простору бивше Југославије. Да ли због његове харизме или специфичне мимике, Чкаљи су се смејали и када је играо неке озбиљне улоге. Рођен је на Дан шале, 1. априла 1924. у Крушевцу, од оца Чедомира и мајке Христине. Имао је још две сестре и брата.
У родном граду је завршио гимназију.У драмској секцији се први пут сусрео са глумом. У време Другог светског рата налазио се у Културно-просветној екипи 47. дивизије НОВЈ формираној 1. октобра 1944. Након ослобођења Југославије, са пријатељима одлази у Београд да студира ветерину, али због немаштине, никада није завршио факултет. Наставља да се бави глумом као члан уметничког друштва “Иво Лола Рибар”. 1946. постаје члан Драмског студија Радио Београда, где почиње његова популарност учетвовањем у емисији “Весело вече”. Од 1951-1977. је био члан Хумористичког позоришта у Београду и глуми у првој серији Телевизије Београд “Сервисна станица” ( у овој серији из 1966. се прославио тумачећи лик кувара Јордана ).
Од 1976. имао је статус слободног уметника. Испоставило се да је Чкаљи рад на филму и телевизији итекако легао јер су уследиле неке од његових највећих улога у каријери, међу којима су : серија “Камионџије” где су Чкаља и Павле Вуисић глумили несвакидашње возаче камиона који су зову Паја и Јаре, “Љубав на сеоски начин” ( у улози Гвоздена), “Љубав и мода” ( у улози директора ), “Пут око света” ( као Јованча ), “На слово, на слово” ( као Чкаља ), “Орлови рано лете” ( као Лијан ), “Бог је умро узалуд” ( Чкаља глуми браћу близанце Предрага и Ненада ), “ Врућ ветар” ( као Фирга ), “Бољи живот” ( као Љубиша Бранковић ) и многе друге.
Имао је успешну сарадњу са колегом Мијом Алексићем. 1974. је добио Стеријину награду, 1977. са колегиницом Даницом Аћимац добија награду за Глумачки пар године, исте године добија Седмојулску награду, 1991. добија Нушићеву награду за животно дело као и Златног ћурана на данима комедије у Јагодини.
Колико је Чкаља био одговоран према свом послу, можемо закључити из једног његовог интервјуа у којем је рекао: “ Комедију је тешко одиграти. Ја сам после сваког чина мењао кошуљу. Јер знате, ви не смете ни једног тренутка да испустите гледаоца, он не сме ни једног тренутка да погледа на сат, може само да Вас гледа, а ако погледа у сат ви можете слободно да идете са позорнице.”
Преминуо је 20. октобра 2003. у Београду. Пре смрти инсистирао је да се не сахрањује у Алеји великана, већ међу обичан свет.
https://www.youtube.com/watch?v=aQLUklyfl7k
С. Р.