Обележава се 148 година од рођења Надежде Петровић, прве жене међу српским сликарима, интелектуалца, родољуба, хуманитарца и ратног фотографа. Рођена је 12. октобра 1873. године у Чачку. Потиче из веома угледне породице. Отац Димитрије Петровић је био председник пореске управе, народни посланик, историчар, колекционар старих докумената и предавао је цртање у чачанској Гимназији, а мајка Милева Зорић је била учитељица. Надежда и њених осморо браће и сестара су се просто такмичили у надарености. Најмлађи брат Растко је био чувени српски књижевник, зачетник авангарде.
Најзаслужнија особа да Надежда заволи сликарство је њен ујак Светозар Зорић. 1884. године породица се сели у Београд, где је Надежда 1891. завршила Вишу женску школу, а следеће године са успехом полаже испит за наставника цртања у средњим школама. Постаје ученица Ђорђа Крстића, представника српског реализма, који ју је саветовао да настави усавршавање код чувеног Антона Ажбеа у Минхену, где остаје до 1901. године. На кратко долази у Београд, где је отворила своју прву самосталну изложбу. Критика ју је дочекала са негодовањем и неприхватањем свега што је било модерно. То јој није пољуљало самопоуздање, па одлази у Берлин и упознаје се са представницима импресионизма : Клодом Монеом, Огистом Реноаром и Тулуз Лотреком. Захваљујући учитељу Јулијусу Екстеру, Надежда се окреће природи као примарној теми свог каснијег сликарства.
Била је борац за људска права и културно уздизање. Оснива Коло српских сестара, женско културно-просветно, патриотско, ванстраначко и хуманитарно друштво. Имала је за циљ да уједини све Јужне Словене, како на уметничком тако и националном плану. Уводи интензивну боју у сликању, а на њеним сликама доминирају црвена, плава и зелена боја и одају утисак сна, халуцинације, сликајући у природи, али не оно што види, него на начин како она то види. Док је боравила у Паризу, сликала је по парковима крај Сене и тада су настале слике непролазне вредности као што су „ Нотр Дам“ и „Булоњске шуме“. Из њеног богатог опуса слика, треба споменути „Грачаницу“, „Дереглије на Сави“, „Аутопортрет“, „Портрет Јаше Томића“, „Жене са шеширом“, „Старе карауле“ и др.
Године 1902. покреће питање организације IV Југословенске изложбе, отвара летњи курс сликања, али већ исте године почиње Први балкански рат и Надежда пуна љубави према својој домовини постаје добровољно болничарка, као и у Првом светском рату. Многе слике које је Надежда током рата насликала или фотографисала, нестале су и пропале у вихору рата. Пре смрти од пегавог тифуса који ју је покосио 03. априла 1915, добила је одликовање које је војвода Живојин Мишић скинуо са својих груди и њој прикачио.
С. Р.