Оскар Давичо, српски и југословенски књижевник, најмлађи песник у кругу надреалиста, рођен је на данашњи дан, 18. јануара 1909. у Шапцу. Потиче из јеврејске, чиновничке породице. После Првог светског рата, 1926. живи у Београду где завршава гимназију, а затим одлази у Париз на студије. Две године касније враћа се на Филозофски факултет у Београд, где је дипломирао француску књижевност.
Од 1930. до 1932. служи као суплент у гимназијама у Шибенику, Београду и Бихаћу. Због своје напредне делатности међу ђацима, Давичо је као комуниста ухапшен 1932. и осуђен на 5 година робије, коју издржава у Сремској Митровици и Лепоглави, а 1937. је пуштен из затвора и једно време је живео у Београду и Загребу. Године 1941. поново је гоњен од полиције, ухапшен је у окупираном Сплиту и спроведен у италијански логор за Јевреје. Одатле успева да побегне и 1943. ступа у Прву пролетерску дивизију.
Прва самостална збирка песама је „Анатомија“ (1930), а по повратку са робије појављује се са збирком „Песме“ (1938), а затим штампа циклус „Хана“ (1939). По ослобођењу Београда радио је у „Танјугу“, „Борби“ и „Гласу“, а од 1947. постаје професионални књижевник. Путује са делегацијом писаца у Бугарску, са Ивом Андрићем, Радованом Зоговићем и Аницом Савић Ребац.
После ослобођења, Оскар је објавио путописе „Међу Маркoсовим партизанима“ (1947), „Црно на бело“ (1962) и песму „Зрењанин“ (1949), збирке песама „Вишња за зидом“, есеје „Поезија и отпори“ и „Пре подне“, као и романе „Песма“, „Бетон и свици“, „Ћутње“, „Завичај“.
Најпотпунији израз Давичо је нашао у социјалној фази, када је надреалстичка песничка искуства ставио у службу револуционарне ангажованости.
„Давичо је сишао са Олимпа надреализма у социјалну поезију“- написао је један критичар поводом изласка његове књиге „Песме“.
Његова поезија је пуна маштовитих слика, вербалних хумора, игре речима, еротике. Песник је дао своју духовну аутобиографију, лирску повест од снова детињства, преко немира и пораза младости до откривања истинских вредности, љубави и револуције. Оскар Давичо је објављивао и под песеудонимима: О. Давидовић, С. Ковачић, С. Николић и Влада Барбуловић.
Умро је у Београду 30. септембра 1989. године.
С. Р.