Навршиле су се 144 године од рођења Петра Кочића,великог српског књижевника, представника реализма и модерне и политичара. Рођен је 29. јуна 1877. у селу Стричићи, пoдножју планине Мањаче. Годину дана након Петровог рођења, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, што је окончало четворовековну владавину Османског царства и донело нови окупациони систем, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца.
Када му је било две године, Кочићева мајка Мара је умрла на порођају са млађим братом Илијом. Кочићев отац Јован је тешко поднео губитак супруге , па је отишао у манастир Гомионица, где се замонашио и постао монах Герасим. Бригу о Петру, његовој сестри Милици и брату Илији су преузели баба Вида и деда Стојан. Поштовала су се начела патријархалне традиције, те је свако имао своје задужење. Петар је чувао стоку. У то време, већина становништва Босне и Херцеговине је била неписмена, тако да је будући писац први додир са књижевношћу имао преко народне усмене књижевности, коју су мештани приповедали или певали уз гусле.
У манастиру Гомионици га је један монах учио читању и писању. Школу завршава у Бања Луци као ђак генерације. 1891. уписује се у сарајевску гимназију , једину средњу школу у тадашњој Босни и Херцеговини. Дирекција школске власти се строго придржавала правила тадашње Аустроугарске окупационе управе, која је контролисала живот и рад школске омладине. Због тога је млади Кочић дошао у сукоб са властима па је био искључен из школе и протеран из Сарајева у родно место. Убрзо прелази у Београд илегално, где је објавио две песме „Поноћни звуци“ и „Прољетњи звуци“ у омладинском часопису „Подмладак“ 1898, а годину дана касније завршава матуру.
У Бечу је студирао славистику и учествовао у свим акцијама српске омладине против аустроугарске окупације Босне. За време студија објављује своје прве две књиге са приповеткама „С планине и испод планине“, 1902. у Сремским Карловцима и 1904. у Загребу.
У првој књизи су штампани Ђурини записи, Јаблан, Гроб слатке душе, Зулум Симеуна Ђака, Истинити зулум Симеуна Ђака, Мргуда и Код Марканова точка, док у другој књизи која је била посвећена Ђури Јакшићу су биле штампане Јелике и оморике, Кроз маглу, Мрачајски прото и Јазавац пред судом.
Јован Скерлић, ондашњи утицајни књижевни критичар је написао да је збирка „истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу и као таква биће драга свакоме ко је прочита.“ Крајем јануара 1905. постављен је за наставника српске гимназије у Скопљу, у октобру премештен у Битољ, али због сукоба са званичним српским представницима у Македонији, напушта службу и долази у Сарајево. 1906. постаје секретар српског културног друштва „Просвета“.
Учествовао је у генералном радничком штрајку и по други пут је протеран из Сарајева. Настањује се у Бања Луци и почиње велику политичку активност у Босанској крајини. Уређује и издаје часопис „Отаџбина“ који је цензурисан а због својих написа и ставова, Кочић заједно са одговорним уредником Васом Кондићем одлази у затвор, од октобра до децембра 1908. После тамновања, под утицајем Јована Цвијића, Петар испитује порекло змијањског становништва и објављује књигу „ Јауци са Змијања“.
У Бања Луци покреће часопис „ Развитак“ и објављује сатиру „Суданија“. Изабран је за посланика бањалучког среза у првом босанском Сабору а затим поново покреће „Отаџбину“ у Сарајеву. 1912. болест прекида Кочићев књижевни и политички рад. Он прелази у Београд на лечење из чије душевне болнице не излази до смрти. Умро је 27. августа 1916. у тридесет деветој години живота.
С. Р.
[embedyt] https://www.youtube.com/watch?v=8SyW9JZiM2o[/embedyt]