На данашњи дан, 8. фебруара 1926. године, у Крушевцу је рођена Радмила Савићевић, легендарна српска телевизијска, филмска и позоришна глумица. Остаће упамћена по неодољивом осмеху и сјајним, најчешће комичним, али и изузетним карактерним улогама за незаборав.
Заједно са два брата, одрасла је у сиромашној породици. Отац их је рано напустио, па је велики узор у њеном животу била њена мајка Цана. Наследила је од ње велику енергију и вољу за животом. Радмила је имала жељу да иде у гимназију, али због недостатка средстава за школовање морала је да упише Женску занатску школу.
Photo: Google
По завршетку те школе, ипак је постала члан Крушевачког позоришта, са којим је гостовала по целој Југославији, да би 1947. отишла нишко Народно позориште да ту настави каријеру. Глумила је у мноштву представа у Нишу и Крушевцу, а потом и у Београду, где је постала првакиња Београдског драмског позоришта. Њена позоришна каријера доживела је врхунац улогом Живке у „Госпођи министарки“ Бранислава Нушића, а за памћење су биле и њене позоришне роле у „Зони Замфировој“, „Сабирном центру“, „Полтрону“ и другима представама.
Седамдесетих година дефинитивно се настањује у Београд и почиње интензивније да се појављује на телевизији и филму. Први филм „Вишња на Ташмајдану“, у коме је играла улогу разредног старешине, снимила је још 1961. године, а популарност је стекла у ТВ серији „Камионџије“, у којој је тумачила лик Виолете, простодушне богате удаваче, заљубљене у Пају Чутуру, у маестралном тумачењу Павла Вуисића. „Камионџије“, и данас, важе за једну од најбољих комедиографских ТВ серија икада.
У истом периоду Радмила је глумила и мајку Вуку у серији „Позориште у кући“ и тај лик ће одредити њену даљу каријеру, јер је после њега углавном тумачила улоге бака, претежно са села, и публика ју је највише волела у том издању. Ту су улоге баке Томаније у серији „Бабино унуче“, Шурдине баке у „Врућем ветру“ и легендарне Риске у „Срећним људима“, а међу њеним бриљантним остварењима је свакако и улога секретарице Жарке у култној ТВ серији „Бољи живот“.
Photo: Google
Била је веома млада када се удала за колегу Божидара Савићевића и његовим презименом заменила своје девојачко презиме Миленковић. Он је најпре радио као зубни техничар до 1948. када почиње да се бави глумом. Био је популаран и леп глумац и играли су заједно у многим представама, али када би Божа имао сцену са неком младом и лепом колегиницом, Рада би пробушила кулисе и гледала шта ради на сцени, па би му после представе пребацивала како је могао мало мање да стеже у загрљај ту партнерку. Додуше, по њеној верзији само је размицала кулисе и правила рупе на њима да би имала бољи поглед на сцену.
Била је добитница Награде „Јоаким Вујић“, Октобарске награде Града Ниша и Награде „Златни ћуран“, која се додељује на Данима комедије у Јагодини, а за улоге Риске и Аранђела Голубовића у „Срећним људима“, она и Велимир Бата Живојиновић су 1994. проглашени за глумачки пар године.
Највише српско признање једној глумици, Награда „Жанка Стокић“, додељена јој је постхумно, 2005. године.
Иако није завршила Факултет драмских уметности, Радмила је својим раскошним талентом деценијама доносила радост генерацијама, како позоришних, тако и телевизијских гледалаца, а своју уметничку и животну фолизофију најбоље је сажела у једном новинском интервјуу у којем је, уз остало, рекла:
– Мислим да човек кад поживи такав живот какав сам ја имала, па носи пријатељство од четрдесет и више година, постаје богат. Ја нисам ништа посебно стекла од материјалних добара као глумица, али, верујте, живела сам тако да имам три живота, а то ми је вредније од свега што бих као материјално добро имала.
Преминула је 8. новембра 2001. у Београду.
С. Р.
https://youtu.be/4B86_K5-GKE?list=PLNfNPvJF_hD-YOAjYpiemCMRC8TZ7T39Q