Винсент ван Гог, био је један од тројице највећих сликара постимпресионизма и један од најцењенијих сликара уопште. Рођен је 30. марта 1853. године у Грот Зундерту, у Холандији. На крштењу је добио име Vincente, што значи „онај који побеђује“, мада у његовом случају је то значило парадокс , јер се он осећао као рођени губитник. Био је најстарије дете пастора Теодоруса ван Гога и Ане Корнелије Карбентус. Винсент, његова браћа и сестре су имали срећно детињство међу житним пољима и боровим шумама око Грот Зундерта. Основну школу је завршио у родном месту, а са навршених 11 година прелази у институт Жан Провили у Зевенбергеру. Није био сјајан ђак.
Читао је пуно, али само оне књиге које су њега занимале, занемаривши препоруке професора. Врло рано је показао нестабилан карактер, често је мењао расположење и било га је тешко трпети. Захваљујући стрицу Винсенту, који се бавио продајом уметничких предмета, добија посао службеника у радњи на централном тргу у Хагу. Није га држао посао ни место, па је пожелео промену и премештај у Гупилову филијалу у Лондон. Убрзо му се душевно стање погоршало, постаје депресиван, лењ и раздражљив. У препискама са млађим братом Теом, спас налази у религији. Али накратко.
Нешто га је терало да црта и од тог тренутка му се мења живот. Октобра 1880. прелази у Брисел и уписује Академију уметности. Изучавао је анатомију и перспективу. Његов велики узор је био Рембрант ван Ријн, чије слике су га просветлиле и дале спознају о јасном путу којим треба да пође.
Цртао је пејзаже, фигуре по живим моделима, уљаним бојама. У почетној уметничкој фази је цртао становнике Хенена, ткаче на разбоју, преље, сељаке који саде кромпир итд. Пратили су га скандали, јер сељанка која му је позирала остала је у другом стању. Зли језици су одмах закључили да је само Винсент могао да буде отац, па је сеоски парох забранио свим верницима да позирају сликару. У знак протеста због моралног линча, ван Гог се сели у Антверпен.
Постаје бунтовнији, уз стално пушење и лошу исхрану, здравље му је ослабило. То је био период када се бавио другачијом уметношћу, јер уз помоћ брата Теа, одлази у Париз и упознаје најзначајније импресионисте попут Клода Монеа, Камија Писаора, Едгара Дегаа, Пјера Огиста Реноара и Пола Сињака. Тада слика аутопортрете, мртву природу и цветне композиције. Париз му је досадио и сели се на југ Француске, у Арл.
Изнајмио је четворособан стан како би направио ликовну колонију. Пол Гоген му је био једини гост и са њим је водио бескрајне расправе о уметности, које су на крају водиле у свађу. Кулминација је била када је Винсент напао бријачем Гогена, који је успео побећи, а Винсент је у нападу беса и лудила истим тим бријачем сам себи одрезао леву ушну шкољку. Због тешког психичког стања, одлази у душевну болницу „Сен Пол“ код Сен Ремија.
Захваљујући брату добио је додатну собу за атеље и тако сликао под надзором болничара. 27. јула 1890. узео је штафелај и пиштољ и кренуо ка житним пољима да би сликао. Одлучио је да себи оконча живот. Умро је 29. јула услед последица рањавања. Његова најпознатија дела су: „Звездана ноћ и чемпреси“, „ Плажа у Шевенингену“, „Аутопортрет са шеширом од црног филца“, „Жетелац на пшеничном пољу“, „Два убрана сунцокрета“ , „Људи који саде кромпир“ и многа друга.
С. Р.